На другој обали

Велико копно, нa којем се и дешава наша прича, од давнина је било подељено једном огромном и моћном реком. Река је јасно делила копно на две једнаке стране. У зависности од годишњег доба река би надошла па би граница била израженија, или би, у извесним периодима, па би се на неким местима река сићушном, као поточић. Но, река је одувек постојала, кроз векове и миленијуме, то копно су увек распознавали по њој.

Насред реке, тачно између источног и западног дела копна, налазила се једна ада. Мала ада, неугледна, неки би рекли, али у свим историјским списима се наводи да је ада ту откад и Велика река. То малено тле чинило се смешним и потпуно небитним, поготово када се упрореди са земљом Западијом која се налазила на западном делу копна и земљом Истокијом, која се, логично, налазила на источном. На поменутој ади се налазила Адија, земља у којој су живели Ађани, мали, али како они воле да нагласе, веома поносан народ.

Такође је познато и да су Западија и Истокија одувек желеле да остваре превласт над Адијом. Зашто? То никад није тачно утврђено. Негде се прича да је узрок за то њен савршен географски положај који омогућава контролу над свима који прелазе Велику реку, док неки кажу да је од пресудног значаја тле над којим Адија лежи. Шта је у ствари прави разлог, није се сазнало ни до данас, али жеља две велике земље да завладају овом малом је увек постојала као што постоји и данас.

Кроз историју је Адија била под утицајем једне од две велике земље, само је у неким, сасвим кратким додуше, периодима била у економском и сваком другом погледу независна од Истокије или Западије. Мишљења Ађана су увек била подељена; увек је било оних који су прозападијски, али и оних који су били проистокијски оријентисани. Никако нису могли да се удруже и јасно одлуче „којем ће се приволети царству“. Један познати ађански историчар бележи ситуацију из парламента своје земље у којем посланик Прозападијске партије каже посланику Проистокијске странке како на другој обали (мисли на западну) људи пишу западицом, модерним и ађанском језику прилагођеним писмом. Посланик ПС му одговара како на другој обали (он под њом подразумева источну, за разлику од свог противника) Истокијанци имају много добре воље за сарадњу са Адијом и да ће чувати и пазити Ађане од злих Западијанаца. Расправа се потом отегла до касних вечерњих часова, али ипак нису стигли до неког заједничког решења, или макат закључка.

Постоји предање у Адији, које многи сматрају чак и шаљивом причом, да се једном појавио неки посве чудан човек који је, замислите молим вас, рекао да би најбоље било за земљу Адију да се Ађани престану расправљати са које им обале долази спас и да покушају да се понашају пристојно и према Истокијанцима и према Западијанцима јер само тако Адија може напредовати. Говорио је да је богатство Адије то што има и источицу и западицу као писма, а не разлог за свађу и трвење. Говорио је он још много шта, а онда га је разуларена маса у нападу беса завезала за камен и бацила у Велику реку да се удави.

И данас се Ађани међу собом свађају. И данас се на главном тргу Адограда, главног града Адије, народ надвикује: „Прасићи су бољи на истоку!“, каже месар, „У Западији су бољи услови за рад, боље здравствено и социјално осигурање“, виче зидар. А чудног човека завезаног за камен на дну Велике реке се скоро нико више и не сећа, а и они који га се сећају га сматрају будаластим. Шта ће даље са Адијом бити, не зна се. Не дај Боже да се Ађани сложе!